РЕЧ БИВШИХ УЧЕНИКА
Никола Спасић
Станко Стојилковић
Трагајући на мрежи за литературом Боре Станковића, доспео сам до wеб адресе Ваше основне школе и сазнао да она носи назив тог славног и мени драгог српског писца, који је тако надахнуто умео да се користи врањанским дијалектом. Пажљиво сам прегледавао страницу по страницу и запрепастио се колико тога је остало сачувано у мом сећању о животу и школовању у Каравукову. То је и повод мом јављању.
Ја сам Станко С. Стојилковић; рођен сам у Каравукову 25. августа 1950. године од оца Стамена и мајке Ане. Живели смо у улици Иве Лоле Рибара број 19, која се још увек тако зове. 1957. године сам кренуо у први разред, а учионица ми је била у згради Црвеног крста у улици Жарка Зрењанина. Учитељ ми је био господин Аца Станковић. Пети разред сам завршио у тада довршеној згради на углу Жарка Зрењанина и Маршала Тита, тј. сада Прохора Пчињског. Разредни старешина ми је био наставник географије господин Ратко Ристић. 1962. године моја породица се преселила у Сомбор, где сам завршио основну и средњу медицинску школу. Памтим како су се деца у почетку смејала мом врањанском говору и никако нису разумела како неко ко не уме правилно да говори српски је истоврермено и најбољи ђак у школи. Потом сам студирао биологију на Природно-математичком факултету у Новом Саду и након дипломирања добио посао асистента на Катедри за физиологију. Магистрирао сам на Природно-математичком факултету у Београду, где сам и служио војни рок. Докторирао сам у Новом Саду и постао доцент 1983. године на Природно-математичком факултету у Новом Саду. 1985. године сам отишао на последокторске студије у САД, Вашингтон, у највећу биомедицинску истраживачку установу на свету звану Национални институти за здравље (40.000 запослених, годишњи буџет 48 милијарди долара). Након три године рада, добио сам унапређење, а 1992. године сам постао шеф Лабораторије за ћелијске гласнике, први и још увек једини Србин који је добио лабораторију у тој установи (https://science.nichd.nih.gov/confluence/display/scs/Personnel). 2003. године сам изабран у Српску академију наука и уметности (http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/Clan.aspx?arg=1305), а 2010. године сам добио почасни докторат у Новом Саду, поводом 50 година постојања Универзитета.
Још увек радим и надам се да ће ме здравље послужити да могу да довршим истраживачку причу коју сам започео 1974. године. До сада сам објавио око 240 научних радова и 35 књига. Моји радови су близу 10.000 пута цитирани од стране других научника који се баве сличном проблематиком (http://scholar.google.com/citations?hl=en&user=PDVzbDUAAAAJ). Крајем децембра 2017. године је изашао чланак у Недељнику, у коме тврде да сам међу првих 10 научника из Србије по цитираности, а први међу биолозима. Важније од тога, по подацима моје установе, већ 15 година спадам у врх (првих 2%) научника у свету, што је предуслов да се сачува радно место у овој установи.
Нисам заборавио одакле сам поникао. Моја истраживачка лабораторија је увек била отворена за људе из Србије. До сада је 15 истраживача из Србије завршило своје последокторске студије у мојој лабораторији, уз двадесетак студената који су неко време били моји гости. Сарађујем са Универзитетима у Новом Саду и Београду. Редовно посећујем Сомбор, где имам доста пријатеља. Једино сам изгубио везу са својим родним Селом и људима који ту живе.
У годинама старости (или младости) сам када ми се све чесће враћају слике из детињства и када покушавам да разјасним себи шта је то што сам понео из Каравукова, што ми је помогло да отворим врата која су остала затворена многим другима из мог окружја. У тим саморазмишљањима, увек завршим са закључком да своју креативност дугујем Селу и Школи. У моје време Каравуково са својом Школом је заиста били права средина за одрастање, а ратарска логика живота добра основа за разумевање природе и усмерење ка природним наукама.
Након 40 година одсуства, био сам у Каравукову током 2016. године. Провео сам дан шетајући улицама које сам препознавао, као и велики број објеката. Људи су се окретали за мном и ја за њима, али за разлику од Села, њих нисам препознавао. Доспео сам до куће у којој сам рођен и њен садашњи власник ме је љубазно позвао да проведем неко време у дворишту у ком сам одрастао. Видео сам и Школу споља и пожелео сам да је посетим али безуспешно. Силно ме је растужила чињеница да се моје Село умањило и да је запуштеније него када сам ја био дете. Побојао сам се да можда није нестала та магија малог места са великом Школом.
Стога Вам се јављам са жељом да васпоставим однос са Селом и са Школом и да својим примером и искуством помогнем да се та магија одржи и да још много Ваших ученика храбро закораче у живот и у свет и остваре све оно о чему су сањали под ведрим Каравуковским небом пуним звезда. Надам се скорој посети Србији и да ће бити слободног времена да дођем до Села. Прегледавајући овај Ваш wеб сајт, дошао сам до закључка да ми не треба веза да бих закорачио у школско двориште и ушао у учионицу где сам био ђак задивљен великом географском мапом света на зиду као путоказу шта треба у животу радити.
Срдачно Ваш,
Станко Стојилковић, PhD
Ја сам Станко С. Стојилковић; рођен сам у Каравукову 25. августа 1950. године од оца Стамена и мајке Ане. Живели смо у улици Иве Лоле Рибара број 19, која се још увек тако зове. 1957. године сам кренуо у први разред, а учионица ми је била у згради Црвеног крста у улици Жарка Зрењанина. Учитељ ми је био господин Аца Станковић. Пети разред сам завршио у тада довршеној згради на углу Жарка Зрењанина и Маршала Тита, тј. сада Прохора Пчињског. Разредни старешина ми је био наставник географије господин Ратко Ристић. 1962. године моја породица се преселила у Сомбор, где сам завршио основну и средњу медицинску школу. Памтим како су се деца у почетку смејала мом врањанском говору и никако нису разумела како неко ко не уме правилно да говори српски је истоврермено и најбољи ђак у школи. Потом сам студирао биологију на Природно-математичком факултету у Новом Саду и након дипломирања добио посао асистента на Катедри за физиологију. Магистрирао сам на Природно-математичком факултету у Београду, где сам и служио војни рок. Докторирао сам у Новом Саду и постао доцент 1983. године на Природно-математичком факултету у Новом Саду. 1985. године сам отишао на последокторске студије у САД, Вашингтон, у највећу биомедицинску истраживачку установу на свету звану Национални институти за здравље (40.000 запослених, годишњи буџет 48 милијарди долара). Након три године рада, добио сам унапређење, а 1992. године сам постао шеф Лабораторије за ћелијске гласнике, први и још увек једини Србин који је добио лабораторију у тој установи (https://science.nichd.nih.gov/confluence/display/scs/Personnel). 2003. године сам изабран у Српску академију наука и уметности (http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/Clan.aspx?arg=1305), а 2010. године сам добио почасни докторат у Новом Саду, поводом 50 година постојања Универзитета.
Још увек радим и надам се да ће ме здравље послужити да могу да довршим истраживачку причу коју сам започео 1974. године. До сада сам објавио око 240 научних радова и 35 књига. Моји радови су близу 10.000 пута цитирани од стране других научника који се баве сличном проблематиком (http://scholar.google.com/citations?hl=en&user=PDVzbDUAAAAJ). Крајем децембра 2017. године је изашао чланак у Недељнику, у коме тврде да сам међу првих 10 научника из Србије по цитираности, а први међу биолозима. Важније од тога, по подацима моје установе, већ 15 година спадам у врх (првих 2%) научника у свету, што је предуслов да се сачува радно место у овој установи.
Нисам заборавио одакле сам поникао. Моја истраживачка лабораторија је увек била отворена за људе из Србије. До сада је 15 истраживача из Србије завршило своје последокторске студије у мојој лабораторији, уз двадесетак студената који су неко време били моји гости. Сарађујем са Универзитетима у Новом Саду и Београду. Редовно посећујем Сомбор, где имам доста пријатеља. Једино сам изгубио везу са својим родним Селом и људима који ту живе.
У годинама старости (или младости) сам када ми се све чесће враћају слике из детињства и када покушавам да разјасним себи шта је то што сам понео из Каравукова, што ми је помогло да отворим врата која су остала затворена многим другима из мог окружја. У тим саморазмишљањима, увек завршим са закључком да своју креативност дугујем Селу и Школи. У моје време Каравуково са својом Школом је заиста били права средина за одрастање, а ратарска логика живота добра основа за разумевање природе и усмерење ка природним наукама.
Након 40 година одсуства, био сам у Каравукову током 2016. године. Провео сам дан шетајући улицама које сам препознавао, као и велики број објеката. Људи су се окретали за мном и ја за њима, али за разлику од Села, њих нисам препознавао. Доспео сам до куће у којој сам рођен и њен садашњи власник ме је љубазно позвао да проведем неко време у дворишту у ком сам одрастао. Видео сам и Школу споља и пожелео сам да је посетим али безуспешно. Силно ме је растужила чињеница да се моје Село умањило и да је запуштеније него када сам ја био дете. Побојао сам се да можда није нестала та магија малог места са великом Школом.
Стога Вам се јављам са жељом да васпоставим однос са Селом и са Школом и да својим примером и искуством помогнем да се та магија одржи и да још много Ваших ученика храбро закораче у живот и у свет и остваре све оно о чему су сањали под ведрим Каравуковским небом пуним звезда. Надам се скорој посети Србији и да ће бити слободног времена да дођем до Села. Прегледавајући овај Ваш wеб сајт, дошао сам до закључка да ми не треба веза да бих закорачио у школско двориште и ушао у учионицу где сам био ђак задивљен великом географском мапом света на зиду као путоказу шта треба у животу радити.
Срдачно Ваш,
Станко Стојилковић, PhD